Kutak za roditelje
Pitajte nasZa male – velike ljude
Pitajte nas
Česta pitanja
Sta je emocionalna inteligencija?
Emocionalna inteligencija podrazumeva razumevanje i upravljanje svojim osećanjima, donošenje
odluka u skladu sa razumevanjem svojih osećanja kao i razumevanje osećanja drugih ljudi i donošenje
odluka u skladu sa njima. Sve odluke koje donosimo u životu bazirane su na našim emocijama. Kada
smo naučili da razumemo svoje emocije onda su odluke koje donosimo u skladu sa njima čvrste i
jasne. Kada ne umemo da upravljamo svojim emocijama, onda donosimo odluke koje su brze,
ishitrene i često pogrešne.
Kako ojacati samopouzdanje deteta i kada poceti?
Samopouzdanje deteta razvijamo od ranog detinjstva. Koraci koji su posebno bitni u ranomdetinjstvu za jačanje samopouzdanja su:
1. Povezivanje sa detetom – to kreće od njegovog tj.njenog rođenja i jako je bitno nastaviti na
održavanju te povezanosti i kasnije. Da dete zna da smo tu za njega, da u nama uvek ima
sigurnu luku.
2. Povezivanje sa užom i širom porodicom – dete mora da zna da je deo šire zajednice. Porodica
u detetu stvara osećaj pripadnosti, a to je naša iskonska potreba koja potiče još iz
praistorijskog perioda. Grupa pruža sigurnost i negovanje odnosa sa porodicom i prijateljima
osnažuje dete.
3. Osamostaljivanje, učenje na svojim greškama je jako bitno. Samopouzdanje se i kod odraslih i
kod dece razvija kada uradimo teške stvari, kada savladamo neku prepreku. Zato dete
trebamo da učimo da je sve prvo teško pre nego što postane lako. Postepeno, korak po
korak, kada dete savlada nešto što mu je bilo teško ono ojačava svoje samopouzdanje
Sta je pogresno raditi za razvoj samopouzdanja kod deteta?
Ne treba porediti svoje dete sa drugom decom. Iako se deca međusobno porede, mi kao roditelji ne trebamo da kažemo svom detetu: „Ti si bolji ili lošiji od Petra“ i sl. To naročito ne treba raditi među decom unutar porodice.
Decu ne treba etiketirati. Podjednako je loše kada kažemo detetu: „Ti si lenj.“„ Ti si smotan. “Kao i kada mu kažemo: „Ti si najbolji.“ Etiketiranje stvara kod deteta lažnu sliku o sebi i ne pomaže mu da razvije samopouzdanje na osnovu svojih realnih mogućnosti.
Sta da radim sa besnim detetom?
Prvo, da mu pomognete da se smiri. Kada se smiri, da razgovarate sa detetom i da probate da utvrdite razlog njegovog ponašanja. Vrlo često, bes je posledica nekih nagomilanih osećanja koje dete nije izbacilo iz sebe. Onda će ono u konkretnoj situaciji da bude besno a u stvari besno je zbog ko zna koje situacije koja se dogodila ranije. Budite tu za dete, saosećajno i pomozite mu da se smiri (pustite muziku koju voli, ili radite tehnike disanja i opuštanja sa detetom).Zatim kroz pitanja probajte da saznate uzrok besa i da pomognete detetu da izbaci zarobljene emocije.
Kako naterati dete da zeli da uci?
Svako dete po svojoj prirodi želi da uči i da se razvija. Kroz učenje dete usvaja nova saznanja a to mu omogućava da ta saznanja podeli sa svojim drugarima i na taj način postaje bolje prihvaćen u društvu. A svi mi želimo da budemo prihvaćeni i voljeni od svoje okoline. Jako je bitno kod deteta razvijati unutrašnju motivaciju i želju za učenjem.
1.Podsticanje radoznalosti deteta, kreativnosti i mašte je bitno jer na prirodan način dete usvaja nova znanja. Radoznalost podstiče želju za učenjem, a kreativnost i mašta pomažu detetu da rešava teške zadatke.
2. Osamostaljivanje deteta – već od predškolskog uzrasta polako osamostaljivati dete. Da samo zapamti šta ima za domaći, da samo uči i tako korak po korak ono postaje svesno koliko treba da radi i da se trudi da bi dobilo neku ocenu u školi ili da bi ostvarilo neki drugi cilj – u sportu i sl.
Da li su granice dobre za dete? Koliko granica dete treba da ima?
Mi smo kao roditelji odgovorni da razvijemo svoje dete i usmerimo ga na pravi put najbolje što možemo. Granice su na tom putu jako bitne. Kada nema granice, onda nema ni slobode. Mi postavljamo granice svojoj deci u skladu sa našim uverenjima i stavovima o životu. Vrlo je bitno da znamo zašto smo neku grancicu postavili i da čvrsto stojimo iza nje. Detetu neće granica prijati, što je potpuno normalno. Probaće da je probije, plakaće, vrištaće, biće besno. U tom trenutku bitno je da mi za dete budemo tu, saosećajno, da mu pokažemo da razumemo da je tužno. Detetova frustracija će preći u tugu i na taj način dete će se osloboditi emocije koja se nalazi u njemu a granica naravno ostaje. Kada često popuštamo i pomeramo granice to dete zbunjuje i njegova frustracija prelazi u bes, što nije dobro. Ne treba imati puno granica. Granica treba da služi samo za glavne okvire u kojima vaspitavamo i razvijamo dete.
Ja volim svoje dete, ali ono uvek trazi još paznje, jos ljubavi...
Ako vaše dete od vas stalno traži još pažnje, još ljubavi to znači da mu definitivno ta pažnja i ljubav nedostaju. Posmatrajte sebe kada ste sa detetom. Da li ste onda zaista tu samo za njega tj. nju ili u to isto vreme gledate i tv, javljate se na telefon i sl. Detetu je zaista potrebno jako malo pažnje u toku dana, samo da ga saslušate. Ali to podrazumeva aktivno slušanje, da ste tu 100% za njega ili nju. To može da bude i vaša rutina pred spavanje i sl. Kada vi pričate međusobno šta se kome izdešavalo tog dana, kada se dete oslobađa nagomilanih strahova, emocija. Kada uspete da sa detetom ostvarite ovakvu vrstu povezanosti onda će Vam biti potrebno i 10 ili 15min u toku dana da Vam dete ispriča sve što ga muči i to će za dete biti dovoljno.
Posetite nas
